21万买都市时尚SUV 宝沃BX5/翼虎/荣放选谁？

Небеска мапа из 17. века

百度 《报告》认为,环保部的政府信息公开工作取得了一定成效,但与社会公众日益增长的生态环境保护知情权、参与权、表达权、监督权需要相比还有一定差距,在督导企业环境信息公开等方面还需加大工作力度。

Природна филозофи?а или филозофи?а природе (од латинског philosophia naturalis) представ?а филозофско истражива?е природе и физичког универзума ко?е ?е било доминантан облик истражива?а до разво?а савремене науке. Сматра се да ?е природна филозофи?а претеча природних наука.

Почев од Аристотела, па све до 19. века, термин "природна филозофи?а" ?е био општи термин ко?и се користио да опише праксу проучава?а природе. Тек ?е у 19. веку сам по?ам "наука" добио сво?е данаш?е знач?е?е са новим терминима као што су "биологи?а" и "биолог", "физика" и "физичар". К?ига Исака ?утна Philosophiae Naturalis Principia Mathematica (1687), чи?и се наслов преводи као "Математички принципи природне филозофи?е", одражава тренутну употребу речи "природна филозофи?а", слично "систематском проучава?у природе". Чак и у 19. веку, расправа Лорда Келвина и Питера Таита ко?а ?е дефинисала ве?и део модерне физике ?е имала наслов Расправа о природно? филозофи?и (1867).

У немачко? филозофи?и, Naturphilosophie (филозофи?а природе) ?е опстала у 18. и 19. веку као покуша? да се постигне ?единство природе и духа. Нека од на?ве?их имена у немачке филозофи?е има?у везе са овим покретом, ук?учу?у?и и Гетеа, Хегела и Шелинга. Naturphilosophie ?е повезан са романтизмом и погледом ко?и сматра природни свет као врсту огромног органихзма, за разлику од приступа ко?и су имали ?он Лок и Исак ?утн ко?и су га посматрали као машину.

Порекло и еволуци?а термина

Насловна страна ?утнове к?иге Philosophiae Naturalis Principia Mathematica

Термин природна филозофи?а ?е претходник данаш?ем термину природне науке (т?. емпири?ске науке). Емпири?ске науке су настале из филозофи?е, тачни?е, природне филозофи?е. Ипак, природна филозофи?а се разликовала од других претеча савремене науке поут природне истори?е. Природна филозофи?а ?е ук?учивала разумева?е и об?аш?ава?е природе (после Галиле?а, и квантитативно резонова?е), док ?е природна истори?а била више квалитативна и дескриптивна.

Током 14. и 15. века, природна филозофи?а ?е била ?една од многих грана филозофи?е, али ни?е била специ?ализовано по?е истражива?а. Први човек ко?и ?е званично запослен као специ?алиста природне филозофи?е ?е ?акопо Забарела на Универзитету у Падови 1577. године.

Савременоа значе?а термина наука и научник су се по?авила тек у 19. веку. Пре тога ?е наука била синоним за зна?е или уче?е у складу са сво?им латинским пореклом. Ова? термин ?е добио сво?е савремено значе?е када су експериментална наука и научни метод постали посебна грана истражива?а одва?а?ем од природне филозофи?е.

Од средине 19. века када ?е постало необично за научнике да доприносе и физици и хеми?и, природна филозофи?а ?е означавала само по?е физике, а реч се ?ош увек користи у том смислу; зва?а на Универзитету у Оксфорду су пример тога.

Област природне филозофи?е

У Платоновом ди?алогу Хармида аутор прави разлику изме?у науке или или корпуса зна?а ко?и производи физички резултат, и оних ко?и то нису. Природна филозофи?а ?е класификован као теори?ски, а не практични део филозофи?е (слично етици).

Природна филозофи?а насто?и да истражи космос било ко?им средствима како би се разумео универзум. Неке иде?е ове гране филозофи?е указу?у на то да су промене стварне.  Иако ово може изгледати очигледно, неки филозофи попут Платона и Парменида су порицали по?ам метаморфозе. ?ор? Санта?ана ?е у свом раду Скептицизам и животи?ска вера (енгл. Scepticism and Animal Faith; 1923) покушао да покаже да у стварности промене не могу бити доказане.

Рене Декартов метафизички система дуализма опису?е две врсте супстанце: матери?у и ум. Према овом систему, све што ?е "матери?а" ?е детерминисано и природно — и тако припада природно? филозофи?и, а све што ?е "ум" ?е слободна во?а и неприродного, што значи да спада ван домена природне филозофи?е.

Гране и предмет изучава?а природне филозофи?е

Главне гране природне филозофи?е ук?учу?у астрономи?у и космологи?у, проучава?е природе на велико? скали; етиологи?у, истражива?е (унутраш?их и понекад спо?них) узрока; изучава?е шанси, вероватно?е и случа?ности; проучава?е елемената; изучава?е бескра?ности и бесконачности; проучава?е матери?е; изучава?е механике; проучава?е природе или различитих извора дешава?а; проучава?е природних особина; проучава?е физичких квантитета; проучава?е односа изме?у по?единаца; и филозофи?у простора и времена.

Истори?а природне филозофи?е

Амфитеатер у Милету

Покуша? човека да об?асни како функционише природа ?е сигурно стари?и од писане истори?е. Филозофска и не-религи?ска истражива?а о свету почи?у ?ош у античко? Грчко?. Ова истражива?а су почела пре Сократа, ко?и ?е тему филозофских истражива?а померио од размиш?а?а о природи на разматра?е човека. Истражива?а пресократовских филозофа Парменида, Хераклита и Демокрита су се фокусирала на природни свет. Поред ових филозофа ко?и су живели у Милету (отуда назив Милетска школа филозофи?е) Талес из Милета, Анексиманадр и Анаксимеон су покушавали да об?асне природне по?аве без прибегава?а ствара?у митова или позива?ем на богове. Они су названи physikoi (природни филозофи) или како их ?е Аристотел називао, physiologoi. Платон ?е наставио Сократову иде?у да се концентрише на човека. Тек се Аристотел вратио истражива?у иде?а о природном свету, врате?и емпиризам у центар истражива?а и остав?а?ем човека по страни.

Сред?овековна филозофи?а природе

Сред?овековне мисли о покрету (крета?у) су биле под утица?ем Аристотелових дела Физика и Метафизика. Иде?у о крета?у ?е Аристотел разрадио у 3. к?изи Физике и 5. Метафизике. У Физици ?е тврдио да се покрет катагоризу?е по супстанци, квалитету, квантитету и месту, док у Метафизици тврди да ?е покрет магнитуда квантитета. Ова расправа ?е довела до неких од важних пита?а природне филозофи?е: у ко?у категори?у или категори?е спада крета?е? Да ли ?е крета?е исто што и терминус? Да ли ?е покрет одво?ен од стварних ствари? Ова пита?а су привлачила паж?у сред?овековних филозофа природе.

Аристотелова филозофи?а природе

Биста Аристотела

"Жир ?е потенци?ално, али не стварно, храст. У процесу да постане храст, он поста?е стварно оно што ?е био потенци?ално. Ова промена, дакле, подразумева прелаз од потенци?алности на стварност — не из ништавила у би?е, ве? од ?едне врсте или фазе у другу"

Аристотел ?е спровео многа разматра?а ко?а спада?у у природну филозофи?у. Мислио ?е да атрибути об?еката припада?у самим об?ектима и да деле нешто за?едничко са другим об?ектима ко?и спада?у у исту категори?у. Он користи пример паса ка по?единачном псу. На пример, ?едан пас може да буде црн, а други браон; може имати веома одре?ене атрибуте, на пример ?едан пас може да има црне флеке, а други браон; али и врло опште карактеристике ко?е га класифику?у као пса (четвороножни ход или ла?а?е). Ова филозофи?а се може применити на многе друге об?екте. Аристотел ?е тврдио да предмети има?у сво?стве "форме" и нешто што ни?е део ?ихових сво?става, "матери?у", ко?а их одре?у?е. Форма не може бити одво?ена од матери?е.

Аристотел ?е мислио да су промене природна по?ава. Он ?е користио сво?у филозофи?у форме и матери?е да тврдити да се у било какво? промени ме?а?у сво?ства, без ме?а матери?е. Ова промена се дешава због замене одре?ених сво?ства са другим особинама. Пошто ?е промена увек намерна промена, била принудна или природна, промена ?е регулисан ред квалитета. Он тврди да се ово дешава кроз три категори?е посто?а?а: ништавило, потенци?ално посто?а?е и стварно посто?а?е. Кроз ова три ста?а промене, об?екат се никада не уништава ве? замагли реалност изм??у два ста?а док не пре?е из ?едног на друго. Пример за ово може бити промена об?еката од црвене до плаве бо?е са прелазним ?убичастим фазама.

Друге знача?не личности у филозофи?и природе

Френсис Бе?кон

Рани грчки филозофи су проучавали крета?е и простор. ?уди као што су Хесиод су посматрати природни свет као потомак богова, док су други попут Леукипа и Демокрита сматрали да ?е свет састав?ен од беживотних атома у вртлогу. Анаксимандар ?е дедукци?ом дошао до зак?учка да помраче?а наста?у због пуца?а прстенова небеске ватре. Хераклит ?е сматрао да су небеска тела направ?ена од ватре ко?а се налази у чини?ама. Он ?е мислио да помраче?а наста?у када се чини?а окрене у супротну страну од Зем?е. Веру?е се да ?е Анаксимен сматрао да ?е главни елемент у природ био ваздух, а да манипулаци?ом ваздуха (ме?а?ем ?егове густине) наста?у други елементи ватре, воде, зем?е и камена. Емпедокле ?е идентификовао елементе ко?и чине цео свет: ваздух, воду, ватру, камен, зем?у. Парменид ?е тврдио да ни?е логично да посто?е промене у природи и да се због тога не дешава?у. Он наводи пример да ништа не може настати из ништавила. Платон ?е тврдио да ?е свет несавршена реплика иде?е ко?у ?е божански занатли?а ?едном имао. Он ?е тако?е сматрао да ?е ?едини начин да заиста знамо нешто кроз ум и логику, а не кроз изучава?е самог об?екта.

Научни метод има древне претходнике: Галиле? илустру?е математичко разумева?е природе ко?е ?е обележ?е модерних природних наука. Галиле? ?е тврдио да ?е два предмета ко?а пада?у, без обзира на сво?у масу, пасти у исто време уколико се пусте у исто време. Одва?а?е науке од филозофи?е ко?е се дешава у 19. веку има сво?е корене у претходном веку. Практични?и приступ у проучава?у природе ?е предлагао Франсис Бе?кон ко?и ?е увео Бе?конски метод. Кра?ем 17. века ?е Роберт Бо?л написао рад о разлици изме?у физике и метафизике, Слободно испитива?е вулгарно примхва?еног концепта природе (енгл. A Free Enquiry into the Vulgarly Received Notion of Nature), као и Скептични хемичар (енгл. The Skeptical Chymist), након чи?ег публикова?а ?е названа наука хеми?а, (за разлику од протонаучног истражива?а алхеми?е). Ови радови природне филозофи?е представ?а?у одступа?е од сред?овековне схоластике ко?а ?е предавана на европским универзитетима и представ?а?у прве кораке ко?и ?е довести до науке у модерном смислу. Бо?лови биографи наглашава?у да ?е он поставио теме?е модерно? дисциплини хеми?е негира?у?и претходне доктрине и праксе алхеми?е. Бо?л ?е паж?иво бележио опсевраци?е и наглашавао да ни?е све у истражива?у, ве? у публикова?у и успешних и неуспешних експеримената како би други могли да их реплику?у.

Природна филозофи?а данас

Средином 20. века, Ернст Ма?р ?е публиковвао дискуси?у о телеологи?и природе ко?а се бавила истим пита?има као Аристотел и Кант.

Посебно од средине 20. века у Европи су неки мислиоци наглашавали знача? изучава?е природе са широке филозофске тачке гледишта, а не са уско позитивистичке тачке. ?една група иде?а настав?а Аристотелов рад, посебно надоград?у Томе Аквинског. Друга ?е приказана у раду Едмунда Хусерла Криза Европске науке (енгл. The Crisis of European Sciences). Ту ?е и процесна филозофи?а ко?у ?е инспирисао рад Алфреда Норта Ва?тхеда.

Бра?ан Де?вид Елис, Ненси Картве?т, Де?вид Одерберг и ?он Дупре су неки од научника 21. века ко?и има?у шири приступ природном свету. Елис (2002) истиче по?аву "новог есенци?ализма." Де?вид Одерберг (2007) и многи други филозофи су есенци?алисти. Он ?е оживео и брани Аквински-Аристотеловску традици?у од модерних тенденци?а науке да се природа ума?и и сведе на експериментлни метод.

Литература

• Cahan, David, ур. (2003). From Natural Philosophy to the Sciences: Writing the History of Nineteenth-Century Science. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-08928-7. 
• Adler, Mortimer J. (1993). The Four Dimensions of Philosophy: Metaphysical, Moral, Objective, Categorical. Macmillan. ISBN 978-0-02-500574-7. 
• E.A. Burtt, Metaphysical Foundations of Modern Science (Garden City, NY: Doubleday and Company, 1954).
• Philip Kitcher. Science, Truth, and Democracy. ISBN 978-0-19-514583-0.  Oxford Studies in Philosophy of Science. Oxford; New York: Oxford University Press, 2001. LCCN:2001036144.
• Bertrand Russell, A History of Western Philosophy and Its Connection with Political and Social Circumstances from the Earliest Times to the Present Day (1945) Simon & Schuster, 1972.
• Santayana, George (1923). Scepticism and Animal Faith. Dover Publications. стр. 27—41. ISBN 978-0-486-20236-5. 
• David Snoke (2003). Natural Philosophy: A Survey of Physics and Western Thought. ISBN 978-1-931796-25-5.  Access Research Network, .[1] [2]
• Nancy R. Pearcey and Charles B. Thaxton (1994). The Soul of Science: Christian Faith and Natural Philosophy. ISBN 978-0-89107-766-4.  (Crossway Books. ).
• Alfred N. Whitehead, Process and Reality, The Macmillan Company, 1929.
• René Thom, Modèles mathématiques de la morphogenèse, Christian Bourgois, 1980.
• Claude Paul Bruter. Topologie et perception. , Maloine, 3 vols. 1974/1976/1986.
• Jean Largeault (1988). Principes classiques d'interprétation de la nature. , Vrin
• Miguel Espinoza (2014). Repenser le naturalisme. , L'Harmattan
• Moritz Schlick (1949). Philosophy of Nature. , Philosophical Library, New York
• Andrew G. Van Melsen, The Philosophy of Nature, Duquesne University, Pittsburgh 1954.

Спо?аш?е везе

• "Aristotle's Natural Philosophy"
• Institute for the Study of Nature
  • A Bigger Physics
  • Other articles