彰显中国特色社会主义政治制度的优越性
Аналитичка филозофи?а ?е скуп различитих методологи?а и филозофских тенденци?а.[1][2] Ни?е тешко идентификовати аналитичке филозофе, али ни?е лако утврдити критери?уме ко?и су довели до тог зак?учка.[3][4][5] Аналитичка филозофи?а ?е понекад доби?ала етикете типа Оксфордска филозофи?а, или лингвистичка филозофи?а. Сличне етикете су прилично неразум?иве, буду?и да се не ради о изричито филозофско? школи, ни доктрини, нити се састо?и од скупа ?асно дефинисаних филозофских пропозици?а. Иако ве?и дио аналитичке филозофи?е припада У?еди?еном Кра?евству и С?еди?еним Америчким Државама, знача?ан допринос долази из других зема?а, као што су Аустрали?а, Нови Зеланд и скандинавске зем?е.
Кори?ени ко?и вежу ?ене почетке за почетак 20. ви?ека, припису?у се д?елу енглеског филозофа Мура. У д?елу Principia Ethica, Мур тврди да ?е предикат ?добро“, ко?и дефинише област интересова?а етике, ?прост, неаналитичан и немогу?е га ?е дефинисати“. По ?ему, многе потешко?е с ко?има се сусре?е етика, али и генерално филозофи?а, долазе од покуша?а да се да одговор на пита?а, без претходне анализе ко?е ?е то пита?е на ко?е се жели дати одговор. Стога та пита?а захти?ева?у претходну анализу и раз?аш?ава?е. Филозофи ове традици?е су се генерално слагали са Муром у тврд?и да ?е задатак анализе раз?аш?ава?е филозофских уче?а. ?ихове разноврсне методе, састо?е се од креира?е симболичких ?езика, дета?ни?е анализе обичног говора, различите предмете раз?аш?ава?а, ук?учу?у?и концепте као што су природни закони, по?мови из физике, (маса, сила, испит?ивост и пров?ер?ивост), па све до свакодневних по?мова као што су одговорност и различити погледи на сви?ет. Од самог зачетка аналитичка филозофи?а се специ?ализовала и ори?ентисала на р?ешава?е филозофских проблема. Практично не посто?и ве?и филозофски проблем на ко?и аналитички филозофи нису покушали дати одговор.
Разво? аналитичке филозофи?е, почетком 20. ви?ека, био ?е под знача?ним утица?ем новоформиране математичке логике. Иако у истори?и филозофи?е, посто?и антиципаци?а ове врсте логике ме?у Стоицима, ?ене модерне форме нема?у паралелу у филозофи?и, што се може поткри?епити чи?еницом да ?е настала у уско? вези са математиком и науком. Многи филозофи су сматрали комбинаци?у логике и науке, као модел ко?и филозофска уче?а треба да сли?еде, док су други одбацили или минимизовали ?егову корист за третира?е филозофских проблема. Тако ?е 20. ви?ек св?едок дви?е различите стру?е анализе, ?едне ко?а потенцира формалистичке (логичке) технике, а друга неформалистичке из обичног ?езика. Тако?е, било ?е много филозофа ко?и су били под утица?ем и ?едног и другог приступа. Иако ?е у принципу, анализу могу?е усм?ерити и прими?енити на било ко?и предмет, ?ен централни фокус, ве?им ди?елом 20. ви?ека, био ?е ?език, нарочито представа о значе?у и референци?ама. Етика, естетика, религи?а и право, тако?е су биле теме интересова?а, али далеко ма?е од ?езика. У пос?ед?о? четвртини 20. ви?ека, са значе?а и референци?а, тежиште интересова?а се прем?естило на проблеме везане за ?удски ум, ук?учу?у?и природу менталних процеса, као што су размиш?а?е, расу?ива?е, перцепци?а, в?ерова?е, нам?ера, као и производи тих процеса, ук?учу?у?и представу, значе?а и визуелне слике. У исто ври?еме, интензиван рад се наставио на по?у теори?е референци?а, а доби?ени резултати у том по?у, пренесени су на анализу ума.
Истори?а
[уреди | уреди извор]У раном 20. веку енглески филозофи Бертранд Расел и ?ор? Едвард Мур су користили концептуалну анализу да критизира?у тада доминантни облик хегели?анизма, одби?а?у?и ?егов идеализам и опскурност. ?ихов приступ ?е био оснажен крета?ем позитивистичко ори?ентисаних континенталних филозофа у зем?е енглеског говорног подруч?а у прво? половини века. Аналитичка филозофи?а после 2. светског рата касни?е ?е отишла у неколико смерова ук?учу?у?и одбацива?е формалне анализе науштрб дета?ног проучава?а природног ?езика, истрага логичких теме?а ?езика и обнов?ен интерес у етичке импликаци?е аналитичке методе.
Надмо?ност логике
[уреди | уреди извор]Готлоб Фреге и Едмунд Хусерл су биле к?учне фигуре у филозофи?и математике раног двадесетог века. Хусерлова Филозофи?а Математике, инспирисана уче?има Карла Ва?ерштраса, покушавала ?е да покаже да концепт кардиналног бро?а, доби?ен од конкретних чинова груписа?а об?еката и ?ихових бро?а?а, ?е теме? аритметике. Хусерлов приступ ?е био строго осу?ен као психологизам у ?едно? рецензи?и Фрегеа ко?и ?е имао поглед да математика и логика има?у сво?у ва?аност независну од осуда и менталних ста?а по?единих математичара и логичара. Фрегеово властито дело ?По?мовно писмо” ?е развило концепте специфичног облика модерне логике кориште?ем иде?а смисла и значе?а. Фреге ?е да?е развио сво?у филозофи?у логике и математике у ?Теме?има аритметике” и ?Основним законима аритметике” где да?е алтернативу психологистичком концепту бро?а.
Бертранд Расел и Алфред Норт Ва?тхед су покушали да покажу да ?е математика сведива на фундаменталне логичке принципе. ?ихова ?Principia Mathematica” (1919—1913) ?е охрабрила многе филозофе да се поновно заинтересу?у за разво? симболичке логике. То ?е заузврат допринело еволуци?и логичког позитивизма ко?и ?е користио формална логичка ору?а да подупре емпиристички исказ нашег света. Филозофи као Рудолф Карнап и Ханс Ра?хенбах са осталим члановима Бечког круга сматрали су да су истине логике и математике таутологи?е и да таутологи?е за?едно са провер?ивим емпири?ским тврд?ама конституишу цео свемир смислених судова; све остало ?е, строго говоре?и, бесмислено (у шта спада?у нпр. тврд?е етике, естетике и теологи?е). Инсистира?е Карла Попера на улози фалсификаци?е у филозофи?и науке ?е била реакци?а на логички позитивизам.
Формалистичка традици?а
[уреди | уреди извор]Формализам и природни ?езици
[уреди | уреди извор]Део аналитичког приступа ?е раз?аш?е?е филозофских проблема проучава?ем ?езика ко?и их изражава. Две главне стру?е пролазе кроз ту традици?у: формализам и природни ?езици.
Прва стру?а жели да разуме ?език, и стога филозофске проблеме, кориште?ем формалне логике т?. жели да формализу?е начин формира?а филозофских тврд?и. Ова? поглед ?е преузет у многим формулаци?ама, ук?учу?у?и симболичку логику, ко?а претпостав?а примарну важност смисла и референце у ствара?у значе?а, као и теорем некомплетности Курт Гедела, теори?а одре?ених описа Бертранда Расела, теори?а фалсификаци?е Карла Попера и семантичка теори?а истине Алфреда Тарски?а.
Друга стру?а жели да разуме филозофске иде?е брижним и теме?итим проучава?ем природног ?езика ко?и их изражава – често са нагласком на важности здравог разума у опхо?е?у са тешким концептима.
Те се две стру?е испрепле?у, понекад непомир?иво у опозици?и, понекад идентичне. У славном случа?у, Витгеншта?н ?е започео у формалистичко? стру?и, али завршио у стру?и природног ?езика.
Логички атомизам
[уреди | уреди извор]Први ве?и напредак у формалистичко? традици?и веже се за метафизичку теори?у или логички атомизам, ко?и ?е настао из математичке логике енглеског филозофа Бертрана Расела. Раселово д?ело о ко?ем ?е ри?еч, базирало се ди?еломично на раним би?ешкама ?еговог тада ве? бившег ученика Лудвига Витгеншта?на. У монографи?и из 1918. године, The Philosophy of Logical Atomism, Расел ?е цитирао Витгеншта?на као творца многих од теори?а ко?е се у ?о? садрже. Витгеншта?н се прик?учио аустри?ско? во?сци када ?е почео Први сви?етски рат, и Расел ?е отада изгубио сваки контакт с ?им. Витгеншта?н ни?е сазнао за Раселово верзи?у логичког атомизма све до посли?е рата. Витгенште?нова верзи?а под насловом Tractatus Logico-Philosophicus, ко?у ?е написао за ври?еме рата, об?ав?ена ?е 1922. године. И Расел и Витгеншта?н су в?еровали да математичка логика може разоткрити основну структуру стварности, структуру ко?а ?е скривена у обичном, свакодневном ?езику.
Сво?у аналитичку методу Расел ?е применио у сврху решава?а различитих филозофских проблема. ?едан од у то време знача?ни?их проблема ?е био проблем референци?е непосто?е?их предмета. Расел ?е узео пример реченице: ?Садаш?и кра? Француске ?е ?елав.” Ова реченица ?е очито крива, ?ер Француска нема кра?а. Што би значило да негаци?а ове реченице треба да твори истиниту реченицу. Ме?утим, негаци?а ове реченице гласи ?Садаш?и кра? Француске ни?е ?елав.” - што ?е исто тако неистинито. У Раселово време посто?ала ?е теори?а референци?е по ко?о? све речи реферира?у на некакве об?екте, тако се сматрало да у рани?е поменутом примеру израз ?садаш?и кра? Француске” очито не реферира на нешто што посто?и у нашем свету (егзистира), него се узимало да оно посто?и на неки други начин (субзистира). То реферира?е на субзистентне ентитете (ко?и посто?е об?ективно, само на друкчи?и начин од свакидаш?их об?еката ко?е можемо перципирати) ?е омогу?ило убра?а?е свако?аких чудних предмета у нашу онтологи?у (попут округлих квадрата, дрвених же?еза и томе слично). Расел се ни?е слагао с том теори?ом. Он ?е сматрао да не посто?е такви субзистентни предмети на ко?е наше речи реферира?у. У ту сврху развио ?е сво?у теори?у одре?ених описа. Према то? теори?и изрази попут ?садаш?и кра? Француске”, ?пегаз”, ?зма?” итд. су заправо скривени описи. Према Раселу реченицу ?Садаш?и кра? Француске ?е ?елав” би требало протумачити на следе?и начин: Посто?и тачно ?една особа ко?а ?е кра? Француске и та особа ?е ?елава (симболички записано: ?x[(Kx & ?y(Ky → y=x)) & Bx]). Кад ?е та реченица исказана као егзистенци?ална тврд?а онда се може видети да ни?е неопходно обавезива?е на посто?а?е субзистентних предмета. ?ер негаци?а претходне реченице гласи ?не посто?и таква особа ко?а ?е кра? Француске и ко?а ?е у?едно ?елава.” Другим речима сво?ом теори?ом одре?ених описа Расел ?е омогу?ио смислено говоре?е о неопсто?у?им предметима, без обавезива?а на ?ихово посто?а?е.
Савремене тенденци?е
[уреди | уреди извор]Савремени аналитички филозофи су углавном интелектуални нас?едници Расела, Мура и Витгеншта?на, групе филозофа, ко?и су се св?есно бавили ”филозофском анализом”, почетком XX ви?ека. Анализа, онако како су ?е схватали Расел и Мур, се не бави ?езиком ?пер се“, него концептима и пропозици?ама. С ?ихове тачке гледишта, анализа ?е инструмент од виталног знача?а, путем ко?ег се разоткрива стварна структура сви?ета. Витгеншта?н у свом д?елу, Tractatus Logico-Philosophicus (1921), тврди индиректно, да структура ?езика разоткрива структуру сви?ета; по ?ему сваки знача?ан ?езички израз се може разложити на атомске састо?ке, ко?и у свом кра??ем облику представ?а?у прочиш?ене састо?ке стварности. У свом касни?ем д?елу, Витгенште?н одбацу?е ову ?трактани?анску“ визи?у, ко?а ?е упркос томе имала знача?ан утица? на Бечки Круг двадесетих година, као и на касни?и разво? логичког позитивизма, тридесетих и четрдесетих година XX ви?ека.
Карнап и А?ер, обо?ица представници позитивизма, бранили су став по ко?ем задатак филозофи?е ни?е разоткрива?е елузивних метафизичких истина, него анализа научних хипотеза и теори?а.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ See, e.g., Avrum Stroll, Twentieth-Century Analytic Philosophy. Columbia University Press. 2000. стр. 5.,: "[I]t is difficult to give a precise definition of 'analytic philosophy' since it is not so much a specific doctrine as a loose concatenation of approaches to problems." Also, see Stroll (2000), p. 7: "I think Sluga is right in saying 'it may be hopeless to try to determine the essence of analytic philosophy.' Nearly every proposed definition has been challenged by some scholar. [...] [W]e are dealing with a family resemblance concept."
- ^ See Hans-Johann Glock, (2008). What Is Analytic Philosophy. Cambridge University Press. стр. 205.,: "The answer to the title question, then, is that analytic philosophy is a tradition held together both by ties of mutual influence and by family resemblances."
- ^ Brian Leiter (2006) webpage "Analytic" and "Continental" Philosophy. Quote on the definition: "'Analytic' philosophy today names a style of doing philosophy, not a philosophical program or a set of substantive views. Analytic philosophers, crudely speaking, aim for argumentative clarity and precision; draw freely on the tools of logic; and often identify, professionally and intellectually, more closely with the sciences and mathematics, than with the humanities."
- ^ Glock, H.J. (2004). ?Was Wittgenstein an Analytic Philosopher?”. Metaphilosophy. 35 (4): 419—444. doi:10.1111/j.1467-9973.2004.00329.x.
- ^ Colin McGinn (2002). The Making of a Philosopher: My Journey through Twentieth-Century Philosophy. HarperCollins. стр. xi.,.: "analytical philosophy [is] too narrow a label, since [it] is not generally a matter of taking a word or concept and analyzing it (whatever exactly thatthat might be). [...] This tradition emphasizes clarity, rigor, argument, theory, truth. It is not a tradition that aims primarily for inspiration or consolation or ideology. Nor is it particularly concerned with 'philosophy of life,' though parts of it are. This kind of philosophy is more like science than religion, more like mathematics than poetry—though it is neither science nor mathematics."
Литература
[уреди | уреди извор]- Aristotle, Metaphysics
- Geach, P., Mental Acts, London 1957
- Kenny, A.J.P., Wittgenstein, London 1973.
- Шаблон:Iep
- Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus
- The London Philosophy Study Guide Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (23. септембар 2009) offers many suggestions on what to read, depending on the student's familiarity with the subject: Frege, Russell, and Wittgenstein
- Dummett, Michael. (1993). The Origins of Analytical Philosophy. Cambridge, MA: Harvard University Press..
- Hirschberger, Johannes. Clare Hay, ур. A Short History of Western Philosophy. ISBN 978-0-7188-3092-2.. Short History of Western Philosophy, A.
- Hylton, Peter (1990). Russell, Idealism, and the Emergence of Analytic Philosophy. Oxford: Oxford University Press.
- Soames, Scott (2003). Philosophical Analysis in the Twentieth Century: Volume 1, The Dawn of Analysis. Princeton: Princeton University Press.
- Passmore, John. A Hundred Years of Philosophy, revised ed. New York: Basic Books, 1966.
- Weitz, Morris,, ур. (1966). Twentieth Century Philosophy: The Analytic Tradition. New York: Free Press.
Спо?аш?е везе
[уреди | уреди извор]- ?Аналитичка филозофи?а”. Internet Encyclopedia of Philosophy.
- Zalta, Edward N. (ур.). ?Conceptions of Analysis in Analytic Philosophy”. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
- Аналитичка филозофи?а на веб-са?ту Curlie (?език: енглески)
