Према речима хрватског историчара филма Иве Шкрабала, партизански филм ?е ??едан од на?аутентични?их жанрова ко?и су произашли из ?угословенске кинематографи?е“.[2]
Ова? жанр, са низом сво?их незваничних правила и мотива, сличних америчкомвестерну или ?апанском?идаигеки?у, ?е типичан за ?угословенску кинематографи?у и не по?ав?у?е се ни у ?едно? друго?. Иначе ве?ина ових филмова би се могла сврстати и у категори?у ратних или истори?ских филмова.
У сво?о? анализи Десант на ДрварФадила Ха?и?а (1963), хрватски филмски критичар ?урица Павичи? идентифику?е седам к?учних карактеристика онога што он назива ?суперпартизанским филмовима“:[3]
Усредсредите се на к?учне, добро познате, ?у?беничке“ примере партизанске борбе, као што су велике битке и операци?е, ко?има се онда да?е званично одобрено тумаче?е.
Одсуство аутентичних, истакнутих личности партизанске борбе, са изузетком ?осипа Броза Тита. По Павичи?евом миш?е?у, разлог за то ?е био избегава?е угрожава?а Титовог култа личности.
Мозаичка структура у ко?о? понекад учеству?е на десетине ликова, а ?ихова судбина се прати кроз филм. Ови ликови представ?а?у различите класе или сло?еве живота (интелектуалце, се?аке) или различите етничке групе.
Меша?е комичног са трагичним.
Постер за филм Битка на Неретви, из 1969. године.Присуство страних (не?угословенских) ликова као арбитра. ?ихова улога ?е да сведоче и потвр?у?у мучеништво и херо?ство ?угословенских народа онако како их приказу?у партизански филмови, ша?у?и симболичну поруку (?Ено га, свет нас призна?е таквима какви ?есмо“).
Карактеристичан третман Немаца: иако су приказани као негативци, и демонизовани на различите начине, они су тако?е приказани као супериорни у мо?и и дисциплини, и приказани су као ефикасни, софистицирани, чак и гламурозни противници.
Deus ex machina завршнице, у ко?има се партизани извлаче из наизглед безизлазних ситуаци?а.
Павичи?ева анализа ?е критикована да ни?е универзално примен?ива на партизанске филмове, а дат ?е и низ знача?них изузетака од гор?е формуле.[4]
До 1980-их, економске потешко?е у зем?и, као и промена идеолошког пе?зажа, посебно код мла?е ?угословенске генераци?е, изазвали су опада?е интересова?а за жанр, а критички и комерци?ални неуспех Була?и?евогВеликог транспорта (1983) ?е обично ви?ен као симболичан кра? ере партизанског филма.[5]
Први послератни играни филм ?е партизански филм Славица, а на?скуп?и филм ?угословенске кинематографи?е ?е тако?е партизански филм Битка на Неретви. Према службеним проценама, ова? филм, за чи?е потребе су уништена четири посебно конструисана села и ?една твр?ава, срушен мост на Неретви и у ко?ем ?е учествовало 10.000 припадника ?НА, ?е коштао 4,5 милиона долара, док су амерички извори наводили цифру од 12 милиона долара.
Поред велике популарности ко?у су имали у СФР?, у време снима?а, а неки чак и данас (нпр. Отписани), ови филмови су изузетно популарни и у Кини. Партизански филмови су имали утица?а на нека остваре?а ван граница бивше ?угослави?е, при чему се као пример наводи филм Patriot, истори?ски филм Роналда Емериха из 2000. године.[6]
Послед?а сцена у филму Валтер брани Сара?ево.
Стеван Крагу?еви?, Серге? Бондарчук и Орсон Велс у Саре?еву, 1969. године, на преми?ери филма Битка на Неретви.
Силва Кош?ина, ?убиша Самар?и?, Милена Драви? и Бата Живо?инови? на преми?ери филма Битка на Неретви.
Постер за филм Двобо? за ?ужну пругу из 1978. године
Постер за филм Повратак отписаних из 1976. године.
Сцена из филма Повратак отписаних из 1976. године.
Постер за филм Десант на Дрвар из 1963. године.
Бата Живо?инови? се налази на поштанско? маркици Срби?е из 2019. године.
Постер за филм Партизанска ескадрила из 1979. године.
.jpg)
.jpg)
