罗成一生都英勇善战 却遭到了暗算 只活了20几
Сазвеж?е | |
![]() | |
Латинско име | Sagittarius |
---|---|
Скра?еница | Sgr |
Генитив | Sagittarii |
Симболизу?е | кентаура наоружаног луком и стрелом |
Ректасцензи?а | 19 |
Деклинаци?а | -25 |
Површина | 867 sq. deg. (15) |
На?с?а?ни?а звезда | епсилон Стрелца (Каус аустралис) (1,85m) |
Метеорски ро?еви | нема |
Суседна сазвеж?а | |
Вид?иво у распону +55° и ?90°. У на?бо?ем положа?у за посматра?е у 21:00 час у августу. |

Стрелац (лат. Sagittarius) ?е ?едно од 88 савремених и 48 оригиналних Птоломе?евих сазвеж?а. Ово ?е велико сазвеж?е са доста светлих звезда. Приказу?е се као кентаур са плаштом ко?и из лука испа?у?е стрелу ка Антаресу, срцу Шкорпи?е.[2] Кентаур ?е понекад идентификован као Хирон, али ?е Хирон чеш?е повезан са сазвеж?ем Кентаур. По Ератостену, Стрелац представ?а Крота, сина Пана и Еуфеме и пратиоца Муза, ко?и ?е изумео лук и стрелу. Крот, ме?утим, ни?е кентаур, т?. имао ?е само две ноге (мада не ?удске ве? коз?е).
Визуализаци?е
[уреди | уреди извор]
Као што се види са северне хемисфере, светли?е звезде сазвеж?а формира?у лако препознат?ив астеризам познат као ?Ча?ник“.[3][4] Звезде δ Сгр (Каус Меди?а), ε Сгр (Каус Аустралис), ζ Сгр (Аскела) и φ Сгр чине тело лонца; λ Сгр (Каус Бореалис) ?е тачка поклопца; γ2 Сгр (Алнасл) ?е врх излива; и σ Сгр (Нунки) и τ Сгр ручка. Ове исте звезде су првобитно формирале лук и стрелу Стрелца.[5]
Да би се употпунила метафора ча?ника, под добрим условима, посебно густо подруч?е Млечног пута може се видети како се уздиже у северозападном луку изнад излива, попут облачи?а паре ко?и се диже из к?учалог ча?ника.[6]
Сазвеж?е у целини се често приказу?е као груби обриси стрелца у штапи?астом приказу ко?и навлачи лук, са слаби?им звездама ко?е пружа?у обрисе тела ко?а. Стрелац чувено упире сво?у стрелу у срце Шкорпи?е, ко?у представ?а црвенкаста звезда Антарес, док се два сазвеж?а ?уре око неба. Прате?и директну лини?у ко?у формира?у Делта Стрелац (δ Сгр) и Гама2 Стрелац (γ2 Сгр) води скоро директно до Антареса. Прикладно, Гама2 Стрелац ?е Алнасл, што ?е арапска реч за ?врх стреле“, а Делта Стрелац се зове Каус Меди?а, ?центар лука“, из ко?ег стрши стрела. Каус Меди?а преполов?у?е Ламбда Стрелца (λ Сгр) и Епсилон Стрелца (ε Сгр), чи?а се имена Каус Бореалис и Каус Аустралис односе на северни и ?ужни део лука.[7]
Знача?не карактеристике
[уреди | уреди извор]Звезде
[уреди | уреди извор]
Епсилон, делта и ламбда Стрелца формира?у лук. ?ихова латинска имена (Kaus Australis, Kaus Media и Kaus Borealis) означава?у ?ихов положа? на луку (??ужни лук“, ?сред?и лук“ и ?северни лук“). Епсилон Стрелца ?е на?с?а?ни?а звезда у сазвеж?у и 36. на?с?а?ни?а на но?ном небу, магнитуде 1,85. Ова? светли ?ин ?е од Сунца уда?ен око 145 светлосних година, скоро 4 пута масивни?и а 375 пута луминозни?и.
Делта Стрелца ?е четвороструки систем у коме ?е примарна компонента ?ин К класе, а око ?ега круже три пату?ка. Ламбда Стрелца ?е наран?асти ?ин, од Сунца уда?ен 77 светлосних година.
Друга по с?а?ности ?е сигма Стрелца, светли пату?ак B класе ко?и ?е од Сунца уда?ен око 225 светлосних година. Од Сунца ?е око 7 пута масивни?а, 630 пута луминозни?а, ротира око сво?е осе 100 пута брже од сунца и на?вероватни?е не?е живети дуже од 50 милиона година.
Зета Стрелца (Ascella, ?пазух“) ?е тре?а по магнитуди. У пита?у ?е бинарна звезда чи?е су компоненте бели ?ин и суб?ин.
Ета Стрелца ?е рани?е била класификована као бета Телескопа, а носи традиционална имена Sephdar (?силовити ратник“) и Ira Furoris (?жесток гнев“). У пита?у ?е вишеструки систем уда?ен од Сунца око 149 светлосних година чи?а ?е примарна компонента неправилно промен?иви црвени ?ин.
Об?екти дубоког неба
[уреди | уреди извор]У Стрелцу се налази средиште Млечног пута, због чега ово сазвеж?е обилу?е об?ектима дубоког неба. Само средиште ?е сакривено од погледа густим сло?ем ме?узвездане прашине, али ?е уоч?иво у радио делу спектра као извор Sagittarius A. Сам извор се састо?и из источне и западне компоненте и компоненте означене као Sagittarius A*. Источна компонента ?е остатак супернове, а западна ?е спирална структура у чи?ем се средишту налази Sagittarius A*, на?вероватни?е супермасивна црна рупа ко?а представ?а само средише Млечног пута.
У стрелцу се налази 13 Мес?еових об?еката: М8, М17, М18, М20, М21, М22, М23, М28, М54, М55, М69, 70 и 75.
На?с?а?ни?и звездано ?ато у региону ?е М55, глобуларно ?ато уда?ено од Сунца око 17.300 светлосних година. Открио га ?е у 18. веку Никола Лу? де Лака?, а налази се у близини делте Стрелца.
М8 (маглина Лагуна) ?е велики ме?узвездани облак прашине у близини ламбде Стрелца, димензи?а 110×50 светлосних година. Представ?а емисиону маглину и ?една ?е од свега две маглине у ко?има се формира?у звезде а ко?е се могу видети голим оком. Уда?ена ?е од Сунца око 4.100 светлосних година.
М17 (маглина Омега или Лабуд) ?е ?ош ?една емисиона маглина у ко?о? су формиране звезде, тако да се ?о? налази и расе?ано ?ато од 35 младих, светлих, врелих звезда.
М20 (Троделна маглина) ?е тако?е место интензивног ствара?а звезда. Састо?и се од емисионе, рефлексионе и тамне маглине и отвореног звезданог ?ата. Насин свемирски телескоп Шпицер ?е 2005. године снимио 30 ембионских и 120 младих звезда у М20.
У Стрелцу се налазе и две галакси?е — пату?аста елиптична галакси?а Стрелац (у ко?о? се налази М54), ?едан од на?ближих сателита Млечног пута и пату?аста неправилна галакси?а Стрелац, на?уда?ени?а галакси?а за ко?у се веру?е да ?е члан Локалне групе.
Звездани облаци
[уреди | уреди извор]Стрелац садржи два добро позната звездана облака, оба од ко?их се сматра?у финим бинокуларним об?ектима.
- Велики звездани облак Стрелца ?е на?с?а?ни?и вид?иви регион Млечног пута.[8][9][10] То ?е део централног испупче?а галакси?е ко?и се види око густе прашине Великог расцепа,[11][12] и представ?а на?дуб?у галактичку структуру ко?а се може посматрати на вид?ивим таласним дужинама. Он има неколико угра?ених кластера и прекривених тамних маглина.[13]
- Мали звездани облак Стрелца, тако?е познат као Мес?е 24, има привидну магнитуду од 2,5. Облак испу?ава простор знача?не запремине до дубине од 10.000 до 16.000 светлосних година. Угра?ено у М24 ?е NGC 6603, мало звездано ?ато ко?е ?е веома густо. NGC 6567, мутна планетарна маглина, и Барнард 92, Бокова глобула, тако?е су у близини.[14]
Небуле
[уреди | уреди извор]Стрелац садржи неколико добро познатих маглина, ук?учу?у?и маглину Лагуна (Мес?е 8), у близини λ Стрелца; маглина Омега (Мес?е 17), близу границе са Штитом; и Трифид маглина (Мес?е 20), велика маглина ко?а садржи веома младе, вру?е звезде.
- Маглина Лагуна (М8) ?е емисиона маглина ко?а се налази 5.000 светлосних година од Зем?е и размера ?е 140 светлосних година са 60 светлосних година (1,5°). Иако се гледана голим оком у телескопима чини сивим, фотографи?е дуге експозици?е открива?у ?ену ружичасту ни?ансу, уобича?ену за емисионе маглине.[15] Она ?е прилично светла, са интегрисаном магнитудом од 3,0.[16] Маглину Лагуна су независно открили ?он Фламстид 1680,[17] Ги?ом Ле Гентил 1747,[15] и Шарл Мес?е 1764.[17] Централна област маглине Лагуна позната ?е и као маглина Пешчани сат, тако названа по свом карактеристичном облику. Маглина Пешчани сат има сво? облик због матери?е ко?у покре?е Хершел 36. Маглина Лагуна тако?е садржи три тамне маглине наведене у Барнардовом каталогу.[15] Маглина Лагуна ?е била к?учна у открива?у Бокових глобула, ?ер ?е Барт Бок интензивно проучавао отиске маглине 1947. Отприлике 17.000 Бок глобула ?е откривено у маглини девет година касни?е као део Паломар Ски прегледа; студи?е су касни?е показале да ?е Бокова хипотеза да глобуле садрже протозвезде била тачна.[18]
- Маглина Омега ?е прилично светла маглина, понекад се назива маглина Потковица или маглина Лабуд. Има интегрисану магнитуду од 6,0 и уда?ена ?е 4890 светлосних година од Зем?е. Открио ?у ?е 1746. године Филип Ло?с де Шезо; посматрачи након ?ега су се увелико разликовали у начину на ко?и гледали на ову маглину, те отуда посто?и велико мноштво имена. На?чеш?е ?е посматрана као квачица, ?ор? Ф. Чемберс ?у ?е 1889. видео као лабуда, Ро? Бишоп као патку, а Камил Фламарион као уво?ак дима.[19]
Галери?а
[уреди | уреди извор]-
М8
-
М17
-
М20
-
М21
-
М22
-
М23
-
М28
-
М54
-
М55
-
М69
-
NGC 6822 (Барнардова галакси?а)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Chen, P. K. (2007). A Constellation Album: Stars and Mythology of the Night Sky. New Track Media. ISBN 978-1931559386.
- ^ Star Tales: The Bow and Arrow of Sagittarius
- ^ McClure, Bruce (19. 8. 2019). ?Find the Teapot, and look toward the galaxy's center”. Earth Sky. Приступ?ено 14. 1. 2020.
- ^ McClure, Bruce (1. 8. 2017). ?Sagittarius? Here's your constellation”. Earth Sky. Приступ?ено 14. 1. 2020.
- ^ ?The bow and arrow of Sagittarius”. www.ianridpath.com.
- ^ P.K. Chen (Sky Publishing 2007) A Constellation Album: Stars and Mythology of the Night Sky ISBN 978-1931559386.
- ^ Ridpath, Ian (2018). Star Tales. Lutterworth Press. стр. 154–156. ISBN 978-0718894788.
- ^ Crossen, Craig; Rhemann, Gerald (2004). ?The Milky Way and its Bright Nebulae”. Sky Vistas. Springer. стр. 125. ISBN 3211008519. doi:10.1007/978-3-7091-0626-6_3.
- ^ Crossen, Craig (?ул 2013). ?Observing the Milky Way, part I: Sagittarius & Scorpius”. Sky & Telescope (на ?езику: енглески). 126 (1): 24. Bibcode:2013S&T...126a..24C.
- ^ Bob King (2025-08-08). ?Paddle the Milky Way's Dark River”. Sky & Telescope. Приступ?ено 2025-08-08.
- ^ Green, Gregory M; Schlafly, Edward F; Finkbeiner, Douglas P; Rix, Hans-Walter; Martin, Nicolas; Burgett, William; Draper, Peter W; Flewelling, Heather; Hodapp, Klaus; Kaiser, Nicholas; Kudritzki, Rolf Peter; Magnier, Eugene; Metcalfe, Nigel; Price, Paul; Tonry, John; Wainscoat, Richard (2015). ?A Three-Dimensional Map of Milky Way Dust”. The Astrophysical Journal. 810 (1): 25. Bibcode:2015ApJ...810...25G. S2CID 55653509. arXiv:1507.01005
. doi:10.1088/0004-637X/810/1/25.
- ^ ?Great Rift: Dark area in the Milky Way”. EarthSky Communications. 2010. Приступ?ено 2025-08-08.
- ^ Crossen, Craig (?ул 2013). ?Observing the Milky Way, part I: Sagittarius & Scorpius”. Sky & Telescope (на ?езику: енглески). 126 (1): 24. Bibcode:2013S&T...126a..24C.
- ^ Levy 2005, стр. 143–144.
- ^ а б в Wilkins, Jamie; Dunn, Robert (2006). 300 Astronomical Objects: A Visual Reference to the Universe (1st изд.). Buffalo, New York: Firefly Books. ISBN 978-1-55407-175-3.
- ^ Levy 2005, стр. 108.
- ^ а б Levy 2005, стр. 109.
- ^ Levy 2005, стр. 111–112.
- ^ Levy 2005, стр. 103.
Литература
[уреди | уреди извор]- White, Gavin (2008). Babylonian Star-lore. Solaria Pubs. стр. 155.
- ?Transient Object Followup Reports”. cbat.eps.harvard.edu. Приступ?ено 24. 03. 2015.
- Levy, David H. (2005). Deep Sky Objects. Prometheus Books. ISBN 978-1-59102-361-6.
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2017). Stars and Planets Guide (5th изд.). London: William Collins. ISBN 978-0-008-23927-5.