Старогрчка религи?а представ?а сва религи?ска схвата?а, култове и ритуале популаци?е ко?а ?е изме?у 2100. и 1900. п. н. е. населила ?ужне области Балканског полуострва, као и острва у Еге?ском мору. Досе?еници су, за?едно са домороцима ко?и су се ту затекли, остварили на?сложени?у прехриш?анску религи?у Европе.
Знача?
[уреди | уреди извор]Старогрчка религи?а ?е утицала на схвата?а разних народа ко?и су насе?авали Медитеран и обале Црног мора, посебно оних ко?и су живели на Апенинском полуострву. Како ?е хриш?анство поста?ало ?една од доминантних религи?а, многи ликови из грчке митологи?е су се по?авили као битни чиниоци и те религи?е, односно свеци. Овако велики утица? грчке религи?е се об?аш?ава ?еним недогматизмом и хуманизмом, али и сво?ством да ?е могла да асимилу?е ту?инске религи?е.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]Старогрчка религи?а се може реконструисати на основу три врсте извора:
- литерарних
- митографско-истори?ских и
- археолошких.
Литература представ?а на?поуздани?и извор. Готово сви извори, од Хомера до ?ули?ана Апостате садрже митолошке и религи?ске компоненте. Археолошка истражива?а су омогу?ила да се до дета?а изуче светилишта и предмети кориш?ени у обредима, а и грчка ликовна уметност ?е претежно у вези са религи?ом и митовима. Захва?у?у?и свему овоме, проучени су чак и локални култови и верова?а, али не и та?ни, мистични култови, ?ер су ?ихови учесници били обавезани на ?ута?е.[1]
Истори?а
[уреди | уреди извор]Ова религи?а ?е формирана током бронзаног доба. Настала ?е на основу:
- религи?е прастановника Грчке;
- религи?е индоевропских досе?еника са североистока;
- религи?е и културе бронзаног доба Крита;
- религиозне иде?е из малоази?ско-трачког света.
На?рани?а фаза ове религи?е се везу?е за сред?е бронзано доба (1900-1550. п. н. е.). Донекле се ова фаза може реконструисати на основу археолошких налаза. На основу ?их се ?асно уочава по?ава многих иноваци?а у традиционално? култури, чи?е ?е порекло делимично из северних области Балканског полуострва, а делимично из Мале Ази?е. Из тог раздоб?а нису познати ни светилишта ни предмети у вези са верским схвата?има придошлица. Тек од 1400. п. н. е. по?ав?у?у се писани споменици, односно таблице исписане линеарним Б писмом у ко?има су имена по?единих божанстава.[1]
У истори?и грчке религи?е, уочава?у се четири фазе:
- хомеровски или геометри?ски период (од око 1100. до 50. п. н. е.)
- арха?ски период (од 50. до 500. п. н. е.)
- класични период (од 500. до 338. п. н. е.)
- хеленистичко-римски период (од 338. п. н. е. до кра?а IV века)
Хомеровски период
[уреди | уреди извор]Ова? период ?е назван тако ?ер се о ?ему на?више сазнало из Хомерових и Хезиодових спевова. То ?е био период од досе?ава?а Дораца до коначне стабилизаци?е грчких племена.
У Хомерово? ?Или?ади“ и ?Одисе?и“, наста?е свет богова и херо?а, ко?и су пре свега по укусу тадаш?е аристократи?е. Ова? свет се разлику?е од оног из касни?их епоха, пре свега у томе што у ?ему нема места за ирационално и мистично. Основна гра?а и ?едног и другог спева настала ?е у усменом преда?у много пре VIII века п. н. е. Посто?и континуитет са претходним, микенским периодом, из кога су преузета многа божанства попут Зевса, Посе?дона и Аполона. Током овог раздоб?а уобличен ?е пантеон од дванаест богова са Олимпа и то под утица?ем источ?ачких религи?а. Тада ?е утвр?ен и бро? и родбински односи изме?у богова, а колеба?а посто?е код Хести?е и Диониса ко?и се понекад не уврш?у?у у олимпска божанства. Основно сво?ство богова ?е антропоморфизам. Богови су подложни осе?а?има, повредама, а има?у и друге мане и нису свемогу?и и свуда присутни. Чак и Зевс, врховни бог, мора да се повину?е во?и Мо?ре, односно судбине. ?уди су потпуно потчи?ени во?и богова и зависе од ?иховог расположе?а. Могу их умилостивити богатим жртвама и придржава?ем култних прописа. Хомерови спевови упу?у?у на зак?учак да култ поко?ника у овом раздоб?у ни?е био разви?ен. Уместо тога, истиче се иде?а да сени мртвих бораве у Царству мртвих ко?им влада?у Хад и Персефона. Ме?утим, археолошки налази говоре супротно; у том раздоб?у су мртви сахра?ивани са храном и пи?ем, што говори о представи наставка живота у гробу.[1]
За разлику од Хомера, Хезоид уводи димензи?у времена у статичан свет богова и прави теогони?у, односно истори?у света од самог почетка. Он систематизу?е митолошку гра?у и уводи богове ко?и су Хомеру непознати, као што су Хести?а, Промете? и Пандора. Тако наста?е мит о смени владара света, од Урана, преко Хрона, па до Зевса и ?еговог потомства. Хезоид у први план истиче генезу ко?а ни?е карактеристична за грчку религи?у. Оригиналност Хезоидове теогони?е и космогони?е ?е доведена у сум?у откри?ем хуритско-хетитског ?Курамби“ епа, ?ер су ту опевани дога?а?и и ликови веома налик на оне из Теогони?е.[1]
Арха?ски период
[уреди | уреди извор]Ова? период почи?е оснива?ем првих грчких колони?а, односно полиса. Сваки полис ?е имао сво?е божанство заштитника, што ?е било погодно за процват локалних култова, али и свегрчких светилишта, божанстава и култова. Ова? период се одлику?е посебно изград?ом храмова ко?и су подизани на акропо?и или агори или у центру града, као самостални об?екат. Храмови су посве?ени боговима, односно чине ?ихове ку?е. Битна новина ?е и уво?е?е култа херо?а чи?а ?уначка дела чине легендарну истори?у полиса.[1]
У овом периоду долазе до изража?а два религиозна покрета: диониси?ско-орфички и аполински. Први ?е орги?астички култ бога Диониса, ко?и ?е можда установ?ен ?ош у микенско доба, ?ер ?е име овог божанства препознато и на таблицама писаним линеарним Б писмом. Поштоваоци овог божанства су биле углавном жене ко?е су називане менаде или баханатки?е. Како би се са ?им с?единиле, оне су у екстази комадале див?ач (спарагмос) и ?еле живо месо (омофаги?а). То су чиниле по падинама Китерона и Парнаса. Као реакци?а на ова? култ, разви?ао се култ бога Аполона. Ова? култ се битно разликовао од претходног, ?ер ?е позивао на разум и ред.[1]
Током VII и VI века п. н. е. често се дешавало у Атини и другим областима да по?единци, користе?и сукобе различитих друштвених сло?ева, приграбе сву власт и успоставе тирани?у. Легитимитет сво?е власти су утвр?ивали изград?ом храмова и обнав?а?ем старих народних празника ко?има су давали на знача?у. Друштвена превира?а и несигурност тирани?е изазивали су несигурност код ?уди, ко?и су зато спас тражили у мистери?ама ко?е су обе?авале сре?у након смрти.[1]
Класични период
[уреди | уреди извор]Грчка филозофи?а, посебно ?онска, у овом периоду покушава да многе по?аве, ко?е су у миту приписане божанским силама, об?асни као природне. У томе су пред?ачили Анаксимандер и Ксенофан, као и други филозофи, а Крити?а ?е чак сматрао да су религи?а и мит обичне преваре. Насупрот томе, цветало ?е митотворство, посебно након 650. п. н. е, а званична религи?а ?е била изузетно прихва?ена. Након победе над Перси?анцима, демократи?а ?е преовладала у свим грчким полисима и ново политичко уре?е?е ?е поништило старе родовске и породичне култове, насто?е?и да чланове друштва веже за државну организаци?у. То ?е имало за последицу да ?е велики бро? локалних богова уздигнут на ранг панхеленских божанстава, а посебно су истицани они ко?и су ?помогли“ Грцима да победе непри?ате?а. Тако ?е аркадски бог Пан био широко прихва?ен у Атини зато што се веровало да ?е он помогао Грцима у бици код Маратона.[1]
Иако ?е држава преузела на себе стара?е о религи?ским обредима, у народу ?е и да?е живела стара религи?а ко?у су карактерисали мистицизам и архаични маги?ски ритуали. Разлог томе ?е био песимизам и резигнаци?а ко?и су владали ме?у ?удима, ?ер су морали да се повину?у боговима ко?и управ?а?у свиме, чак и ?иховим судбинама. ?удима ?е преостало да само спозна?у сами себе и да стално има?у на уму да су смртни. Сукоби изме?у полиса у друго? половини V века п. н. е, ко?и су кулминирали у време пелопонеских ратова, као и нови филозофски прваци условили су кризу религи?е полиса и државне религи?е. Томе су допринели и велики трагичари, посебно Еврипид. Кра?ем тог века и у току наредног, елита грчког друштва се уда?ила од традиционалне религи?е опреде?у?у?и се или за апстрактну религиозност или за атеизам. То ?е исходовало да народ све дуб?е тоне у су?евер?е и мистицизам. Наста?али су култови по?единих негрчких божанстава, као и верова?е у нижа божанства природе, као што су нимфе. На?оми?ени?и празници били су сеоске Диониси?е и Адони?е. На коначни распад религи?е класичног раздоб?а утицали су осва?ачки походи Александра Великог, односно успостав?а?е македонске династи?е у Грчко?, а сам кра? овог периода се везу?е за смрт Александра, када наста?у беспоштедне борбе око делова, сада ве? разби?еног, царства. Александрови походи су изазвали прожима?е грчке културе са ту?инским (варварским), што исходу?е ствара?ем синкретистичких религи?ских схвата?а.[1]
Хеленистичко-римски период
[уреди | уреди извор]У филозофи?и и литератури настав?ено ?е са унижава?ем традиционалних богова и митова. Палафет ?е сматрао да су митске приче заправо преувеличани стварни истори?ски дога?а?и и да су ?ихови актери сасвим обични ?уди, а не божанства. С друге стране, док су богови губили сво?е натприродне мо?и, обични смртници су их доби?али. Од времена Александра Великог, постало ?е уобича?ено да се владари уздигну на ниво божанства, чак су им приписивани божански очеви. Тако су владари из династи?а Птолеме?а и Селеукида на?чеш?е уживали божанске почасти. Зато су из традиционалног пантеона ?ожив?авана“ само она божанства ко?а су била погодна за новонастале прилике. Док ?е друштвена елита уздизала врховног бога на степен свеопштег принципа, у народу су се организовале тзв. ти?асе, групе ?уди ко?и су били предани одре?еном божанству. Веома популарни поста?у мистични култови и уво?е?е страних божанстава, нарочито оних ко?и има?у спасилачки карактер. Зато ?едно локално божанство поста?е свеопште; Асклепи?е, бог лекарске вештине и исцелите?.[1]
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Грчка религи?а ?е политеистичка. Одлику?е ?е то што ?у ?е, с ?едне стране, стварао народ преко усменог преда?а, а са друге, песници, сликари и ва?ари. Радили су то са пуно слободе, ?ер ?е ова религи?а лишена светих к?ига, пророка и меси?е, односно заувек утвр?ених истина. Стваралаштво песника и трагичара ни?е било наме?ено само друштвено? елити, ве? се према томе управ?ао морал тадаш?их ?уди и васпитавала омладина. На?знача?ни?у улогу су имали Хомер и Хесоид, ко?и су према Херодоту, створили приче о боговима и дали им имена.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]Спо?аш?е везе
[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
