· 拒绝外援！《全民奇迹MU》战盟联赛机制详解

Виолончело

百度 3月24日上午，海口市文明办、海口市公安局、海口市邮政管理局、团市委、市志愿服务联合发起安全配送、文明骑行活动。

Виолончело ?е гудачки инструмент приближно двапут ве?их димензи?а од виолине, а обод му ?е сразмерно и шири. Услед тога се, нужно, другачи?е и држи при свира?у: виолончело се држи ме?у ногама, осло?ено на колена, а посебном ножицом на под. Самим тим ?е различит и положа? свирача према инструменту, што се одражава нарочито у техници леве руке: она може цела, ук?учу?у?и и палац, да се попне на хватник, при чему притисак на жице палцем чини вештачко седло и ослонац осталим прстима. Тако су могу?ни и велики интервалски захвати, олакшано ?е залаже?е у високе позици?е и омогу?ено изво?е?е вештачких флажолета. Иначе ?е мензура овде, наравно ?ош ве?а него код виоле.

Четири жице виолончела штиму?у се за октаву ниже од жица виоле: на тоновима a-d-G-C; тако да ?е ово ве? инструмент дубоког, басовског регистра, па му ?е и основни к?уч - басов. Ме?утим, захва?у?у?и споменутим могу?ностима леве руке, ко?а може и?и до кра?а хватника, па и да?е, тонски опсег ?е чак и у оркестарском свира?у сразмерно велик, тако да се у нотаци?и мора?у применити и други к?учеви: првенствено тенорски С-к?уч, али за на?виши регистар и виолински.

Дугачке и деб?е жице, као и ова? велики резонатор, чине звук виолончела пуним и богатим, а на на?вишо?, А-жици он може бити и веома продоран и раскошно распеван. Ово нарочито долази до изража?а у музици романтичног стила, па и самом инструменту да?е наглашено такво обележ?е, уз основни, мужеван карактер; ипак, ?ему ?е доступан и знатан виртуозитет, ко?и не заоста?е за виолинским.

Виолончело ?е настало применом облика виолине на стару виола да гамба. На?стари?и сачувани примерци потичу с кра?а 16. века, изра?ени у породици Амати.

Истакнути српски виолончелисти су: Ксени?а ?анкови?, Де?ан Божи?, Сандра Бели?, Нема?а Станкови?, Ма?а Богданови?, Драган ?ор?еви?, Ти?ана Дапчеви?...

Етимологи?а

Назив чело ?е изведен од завршетка итали?анске речи violoncello, што значи ?мала виолина“. Виолон (?велика виола“) ?е био члан породице ве?е величине од виоле (виола да гамба) или породице виолина (виола да брачо). Термин ?виолон“ данас се обично односи на на?нижи тон виола, породицу жичаних инструмената ко?и су изашли из моде кра?ем 17. века у ве?ини зема?а осим Енглеске и, посебно, Француске, где су преживели ?ош ?едно пола века пре него што ?е гласни?а виолинска породица и у то? зем?и стекла ве?у наклоност. У савременим симфони?ским оркестрима ово ?е други по величини жичани инструмент (контрабас ?е на?ве?и). Тако ?е назив ?виолончело” садржавао и аугментатив ?-он” (?велики”) и деминутив ?-чело” (?мали”). На прелазу из 20. века постало ?е уобича?ено да се назив скра?у?е у ?'cello“, са апострофом ко?и указу?е на недоста?у?у основу. Сада ?е уобича?ено да се као пуна ознака користи ?чело“ без апострофа. Виол ?е изведено од корена viola, ко?е ?е изведено из сред?овековног латинског vitula: што значи гудачки инструмент.

Општи опис

Подешава?е

Виолончело крупни план

Отворене жице за виолончело Свира?^?

Виолончело у крупном плану са гудалом.

Виолончела се штиму?у у квинтама, почевши од Ц₂ (две октаве испод сред?ег Ц), затим Г₂, Д₃, а затим А₃. Виолончело се штиму?е ?е у потпуно истим интервалима и жицама као и виола, али за октаву ниже. Слично контрабасу, виолончело има завршну осовину ко?а се осла?а на под како би се подржала тежина инструмента. Виолончело ?е на?теш?е повезано са европском класичном музиком. Инструмент ?е део стандардног оркестра, као део гудачке секци?е, и бас звук гудачког квартета (иако му многи композитори да?у и мелоди?ску улогу), као и део многих других камерних група.

Радови

Ме?у на?познати?им барокним делима за виолончело су шест свита без прат?е ?охана Себасти?ана Баха. Друга знача?на дела ук?учу?у Сонате и Концерте Антони?а Вивалди?а и соло сонате Франческа ?емини?ани?а и ?овани?а Бонон?ини?а. Доменико Габри?ели ?е био ?едан од првих композитора ко?и ?е виолончело третирао као соло инструмент. Као инструмент континуираног баса, виолончело ?е вероватно кориш?ен у делима Франческе Качини (1587–1641), Барбаре Строци (1619–1677) са комадима као што су Il primo libro di madrigali, per 2–5 voci e basso continuo, op. 1, и Елизабет Жакет де Ла Гер (1665–1729) ко?а ?е написала шест соната за виолину и basso continuo. На?рани?и познати приручник за уче?е виолончела, Principij da imparare a suonare il violoncello e con 12 Toccate a solo (пре 1753), Франческа Супри?ани?а, датира из овог доба. Као што назив дела сугерише, он садржи 12 токата за соло виолончело, ко?е су уз Свите за виолончело ?охана Себасти?ана Баха ?една од првих дела те врсте.

Позната дела романтичарске ере ук?учу?у концерт Роберта Шумана, концерт Анто?ина Дворжака, први концерт Ками?а Сен Санса, као и две сонате и Двоструки концерт ?оханеса Брамса. Преглед композици?а за виолончело у ери романтизма мора ук?учити немачку композиторку Фани Менделсон (1805–1847) ко?а ?е написала Фантази?у у ге-молу за виолончело и клавир и Капричо у А-лествици за виолончело.

Током 2010-их, инструмент ?е био присутан у популарно? музици, али се чеш?е користио у поп и диско музици 1970-их. Данас се понекад по?ав?у?е у поп и рок снимцима, чи?и примери су наведени касни?е у овом чланку. Виолончело се тако?е по?ав?ивао у великим хип-хоп и Р&Б наступима, као што ?е наступ певачице Ри?ане и Ни-?оа 2007. на Америчким музичким наградама. Инструмент ?е тако?е модификован за инди?ску класичну музику од стране Ненси Леш и Саски?е Рао-де Хас.

Истори?а

Породица виолина, ук?учу?у?и инструменте величине виолончела, настала ?е око 1500 као породица инструмената ко?а се разлику?е од породице виола да гамба. На?рани?и прикази виолинске породице, из северне Итали?е око 1530, приказу?у три величине инструмената, ко?е отприлике одговара?у ономе што данас зове виолина, виола и виолончело. Супротно популарно? заблуди, виолончело ни?е настало од виоле да гамба, ве? ?е посто?ао поред ?е око два и по века. Породица виолина ?е тако?е позната као породица виола да брачо (што значи виола руке), референца на примарни начин на ко?и се држе чланови породице. Ово ?е да се разлику?е од породице виола да гамба (што значи виола ноге), у ко?о? се сви чланови држе ногама. Вероватни претходници породице виолина ук?учу?у лиру да брачио и ребек. На?рани?а сачувана виолончела ?е направио Андреа Амати, први познати члан прослав?ене породице Амати лути?ера.

Око 1700. године, итали?ански свирачи су популаризовали виолончело у северно? Европи, иако ?е бас виолина (basse de violon) наставила да се користи ?ош две децени?е у Француско?. Многе посто?е?е бас виолине су дословно сма?ене по величини да би се претвориле у виолончела према ма?ем узорку ко?и ?е развио Страдивари?ус, ко?и ?е тако?е направио велики бро? великих виолончела старог узорка (?Servais“). Величине, називи и штимови виолончела увелико су варирали у зависности од географи?е и времена. Величина ни?е стандардизована све до 1750. године.

Барокно виолончело са запетим цревним жицама. Обратите паж?у на одсуство игала за фино подешава?е на репном делу.

Виолончела из барокног доба су се разликовала од модерног инструмента на неколико начина. Врат има другачи?и облик и угао, ко?и одговара барокном бас-бару и жицама. Поред тога, врат ?е обично кра?и од оног код модерног виолончела, пошто се у барокно? музици не захтева?у на?виши тонови. Модерна виолончела има?у завршну осовину на дну ко?а подржава инструмент (и преноси део звука кроз под), док барокна виолончела држе само листови свирача. Модерни лукови се сави?а?у и држе за лучну жабу; Барокни лукови се изви?а?у и држе се ближе тачки равнотеже лука. Модерне жице обично има?у метално ?езгро, иако неке користе синтетичко ?езгро; Барокне жице су направ?ене од црева, а Г и Ц жице су намотане жицом. Модерна виолончела често има?у фине штимере ко?и повезу?у жице са репним делом, што знатно олакшава подешава?е инструмента, али такве игле су неефикасне због флексибилности жица ко?е се користе на барокним виолончелима. Све у свему, савремени инструмент има много ве?у напетост жица од барокног виолончела, што резултира гласни?им, више про?екци?ским тоном, са ма?е призвука.

Неколико образовних дела посебно посве?ених виолончелу посто?ало ?е пре 18. века, а она ко?а посто?е не садрже мало вредности за изво?ача осим ?едноставних приказа инструменталне технике. ?едан од на?рани?их приручника за виолончело ?е Méthode, thèorique et pratique pour apprendre en peu de temps le violoncelle dans sa perfection (Париз, 1741) Мишела Корета.

Литература

• Stephen Bonta. ?Violoncello”. Grove Music Online. , ed. L. Macy (accessed January 28, 2006), grovemusic.com (subscription access).
• Cyr, Mary (април 1982). ?Basses and basse continue in the Orchestra of the Paris Opéra 1700–1764”. Early Music. X (2): 155—170. doi:10.1093/earlyj/10.2.155. CS1 одржава?е: Формат датума (веза)
• Grassineau, James (1740). A Musical Dictionary. London: J. Wilcox. ?VIOLONCELLO of the Italians, is properly what we call the Bass Violin with four strings, sometimes even five or six; but those are not common, the first being most used among us.” 
• Holman, Peter (1982). ?The English Royal Violin Consort in the Sixteenth Century”. Proceedings of the Royal Musical Association. 109: 39—59. doi:10.1093/jrma/109.1.39. 
• Jesselson, Robert. ?The Etymology of Violoncello: Implications on Literature in the Early History of the Cello”. Strings Magazine. No. 22 (JAN/FEB 1991). 
• ?The King Violoncello by Andrea Amati, Cremona, after 1538”. National Music Museum. Приступ?ено 2025-08-08. 
• Woodfield, Ian (1984) [1984]. Howard Mayer Brown; Peter le Huray; John Stevens, ур. The Early History of the Viol. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-24292-4. 
• Ghigi, Marcella (1999). Il violoncello. Conoscere la tecnica per esprimere la musica. Milano: Casa Musicale Sonzogno. ISBN 88-87318-08-5.  With a preface by Mario Brunello.
• Pleeth, William (1982). Cello. Kahn & Averill. ISBN 978-1-871082-38-8. 
• Machover, Tod (2007). "My Cello". In Evocative Objects: Things We Think With, Turkle, Sherry (editor), Cambridge, Mass.: . MIT Press. ISBN 978-0-262-20168-1. 
• Adeney, Marcus (1984). Tomorrow's 'Cellist: Exploring the Basis of Artistry. Oakville, Ont.: F. Harris. ISBN 0-88797-169-5. 
• Potter, Louis, Jr., (1980). The art of cello playing : a complete textbook-method for private or class instruction (2nd изд.). Princeton, N.J.: Summy-Birchard Music. ISBN 0-87487-071-2. OCLC 6447789. 

Спо?аш?е везе

• The Violoncello Foundation
• Modern Cello Techniques
• Cello Map Handbook of Cello Technique for Performers