白百何被曝已停止工作 出轨门后整日在酒店以泪洗面

Проспер Мериме
Проспер Мериме
Лични подаци
Датум ро?е?а	(2025-08-07)28. септембар 1803.
Место ро?е?а	Париз, Француска
Датум смрти	23. септембар 1870.(2025-08-07)?(66 год.)
Место смрти	Кан, Француска
Образова?е	Lycée Henri-IV

百度 　　该段视频曝光后，不少网友认为拍摄者不应该撒谎。

Проспер Мериме (фр. Prosper Merimee; Париз, 28. септембар 1803 — Кан, 23. септембар 1870) ?е био француски к?ижевник.

Биографи?а

Мериме потиче из иму?не гра?анске породице ко?а ?е неговала к?ижевно-филозофске, на?више волтеровске, и уметничке традици?е. Отац му ?е био сликар, а и сам ?е имао сликарског дара. Од ране младости посе?ивао ?е к?ижевне салоне, дружио се са многим познатим писцима и сликарима. Као велики ерудит, познавалац истори?е, архитектуре и археологи?е, постао ?е 1834. инспектор у Управи истори?ских споменика. Године 1844. постао ?е члан Француске академи?е. Интересовао се за руски ?език и литературу, преводио дела руских писаца, а био ?е и при?ате? са Турге?евим. Поред к?ижевних писао ?е и научне радове из области ко?има се бавио. Постао ?е сенатор (1854), а касни?е и секретар Сената (1860).

Проблем класификова?а

Мериме, романтичар по времену у ко?ем ?е живео и по неким елементима свог стваралаштва, био ?е у исто време и класициста и реалиста.

Романтичар

Мериме ?е ?едним сво?им делом човек свог времена и окруже?а. Он на?бо?а сво?а к?ижевна дела ствара у периоду од 1825. до 1845. године, што се у потпуности подудара са периодом цвета?а покрета романтизма у Француско?.

Романтично ?е код Меримеа интересова?е за друге народе, за непознате, егзотичне зем?е, тамош?е обича?е и, уопште, за фолклор. ?ега занима све што ?е необично, чудно, и фантастично, ук?учу?у?и натприродно и стравично. Као добар познавалац истори?е, интересу?у?и се за прошлост он ?е транспону?е у к?ижевност. За?едно са Стендалом, а попут романтичара, Мериме у ?удима тражи снажна осе?а?а, грубе и жестоке страсти, плаховитост и енерги?у, бунтовнички дух и са ужива?ем се препушта посматра?у изузетних личности. Заним?иво му ?е само оно што одудара од свакодневног, учмалог гра?анског живота.

Класициста

Када ?е реч о фактури дела, о начину на ко?и приступа предмету уметничке обраде и ?еговом третира?у, Мериме ?е настав?ач класицистичких традици?а у француско? к?ижевности.

Меримеов класицистички манир пре свега се огледа у сузби?а?у распли?ава?а, стално? контроли сопствених осе?а?а и тока мисли, бриж?ивом одабира?у матери?е и задржава?у само онога што ?е битно и неопходно. ?егов израз ?е концизан, наби?ен смислом, композици?а и нараци?а су ?асне и логичне. Као велики класичари и он задржава осе?а? мере и реда и има такт ?едног васпитаног човека ко?и влада собом. Са класицизмом га повезу?е и теж?а да у уметничким делима савршеног облика изрази вечите ?удске страсти.

По свим овим особинама Мериме ?е наследник 17. века и великих писаца класицизма, као што су Корне?, Моли?ер и Расин.

Реалиста

Поред дуга романтичарском покрету и класичним писцима 17. века, Мериме ?е, за?едно са Стендалом, зачетник нових тенденци?а у к?ижевности и претходник француских реалиста.

С ретким смислом за стварност и ?ено слика?е Мериме све чини да до те стварности до?е. Он ?е радознали посматрач. слушалац и читач. Као и доцни?е реалисти и натуралисти он прикуп?а документаци?у на основу ко?е ?е касни?е стварати к?ижевно дело. При томе, издва?а оно битно и карактеристично и у кратким цртама га дочарава, ожив?ава?у?и и освет??ава?у?и на та? начин личности и дога?а?е. Меримеов однос према стварности ?е однос незаинтересованог сведока, верног сликара, ко?и не измиш?а и не коментарише. На та? начин он се ни мисаоно, ни афективно не везу?е за стварност приказану у делу. Мериме прича шта ?е видео, а не и шта ?е доживео; он се налази поред дога?а?а, а не у ?има.

Одбацива?ем лаке и наивне филозофи?е, као и писа?а дела са тезом, по?аве популарне у то време, Мериме тако?е показу?е реалистичке и антиромантичарске теж?е.

Као психолог, не упушта се у несигурна истражива?а не?асних и далеких предела ?удске душе. На та? начин строго чува неприкосновеност слике реалности од маште и психолошких претпоставки и шпекулаци?а.

Мериме ?е често скептичан и ироничан, што прелази и у песимизам. Све то му помаже да не падне у занос и машта?е, али ?е понекад и знак супериорног пишчевог дистанцира?а од сопственог дела.

К?ижевни рад

Позориште Кларе Газул

Мериме ?е сво? дуг романтизму платио у свом првом знача?ни?ем к?ижевном остваре?у. Задово?ава?у?и сво?у склоност ка мистификова?у, он 1825. об?ав?у?е збирку комада Позориште Кларе Газул (фр. Le Theatre de Clara Gazul). Касни?е ?е об?авити и друго и тре?е допу?ено изда?е. Публици сво?е дело представ?а као француски превод остваре?а тобож?е шпанске глумице. За ствара?е ?еног имена Мериме се послужио француском верзи?ом српске речи гусла (фр. La Guzla).

Меша?у?и трагично и комично и занемару?у?и класичарско правило о три ?единства (места, времена и рад?е), Мериме две године пре Виктора Игоа илустру?е иде?е ко?е ?е на?ве?и француски романтичар изнети у чувеном предговору Кромвелу.

У првом изда?у издва?а се истори?ска ?комеди?а у три дана“ Шпанци у Данско?. Друго изда?е (1830) Мериме уве?ава са два комада. На?заним?иви?а ?е духовита антиклерикална комеди?а Каруце светог миропомаза?а (фр. Le Carosse du Saint-Sacrement), чи?а се рад?а дешава у главном граду Перуа, Лими. Тре?ем изда?у (1842) Мериме ?е додао, поред ?ош ?едног, истори?ски комад Жакери?а (фр. La Jacquerie).

?едино ?е за комад Жакери?а предмет узет из француске сред?овековне истори?е. Сви остали комади се дешава?у у Шпани?и или у Латинско? Америци, што збирци да?е ве?у или ма?у егзотичну ни?ансу. То ово дело (поред страсти, драматичних ситуаци?а ко?е из ?их проистичу и истори?ских евокаци?а) припа?а романтичарском позоришном фонду.

Гусле

И да?е ствара?у?и у духу романтичарског покрета, Мериме 1827. об?ав?у?е сво?у чувену мистификаци?у Гусле, или избор илирских песама скуп?ених у Далмаци?и, Босни, Хрватско? и Херцеговини (фр. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l'Herzegovine).

Да би оставио утисак аутентичности и научне егзактности, Мериме ?е дело снабдео предговором и великим бро?ем коментара. Збирка садржи 35 песама, од ко?их само 2 нису творевина самог писца. То су песме: Хасанагиница, чи?и ?е превод радио према Фортисовом, и Милош Кобили?, Андри?е Качи?а-Миоши?а, ко?у ?е Меримеу дао Антун Соркочеви?, и сам веру?у?и да ?е реч о народно? песми.

Приликом ствара?а остале 33 песме Мериме се служио многобро?ним изворима, као што су антички, стари кинески, Данте, Дон Калме, Фортис, Шарл Нод?е. Он ?е овом збирком ?ош ?едном потврдио сво?е интересова?е за далеке, мало познате и слабо разви?ене народе и ?ихове умотворине, као и романтичарску склоност ка фантастичном и стравичном (по?ава вампиризма заузима знача?но место у Гуслама).

Дело ?е изазвало одушев?е?е код савременика и ?ако верова?е у ?егову аутентичност. Заним?иво ?е да ?е чак и познати руски к?ижевник Пушкин подлегао овом општем миш?е?у.

Када ?е постало ?асно да су у пита?у мистификаци?е и обраде, а не изворне народне песме, ?авило се и пита?е Меримеове намере ко?у ?е имао изда?у?и ово дело. Став?а?у?и на страну друге ?егове намере, ?асно ?е да ни?е хтео да се наруга народном стваралаштву. Сам се више пута похвално изразио о ?ему, ук?учу?у?и ту и српске народне умотворине, што ?е било опште увере?е романтичарски настро?ених ствараоца.

Хроника о владавини Карла IX

Задово?ава?у?и сво?у теж?у ка транспонова?у истори?ског матери?ала у литературу, 1829. године Проспер Мериме изда?е Хронику о владавини Карла IX (фр. Chronique du regne de Charles IX). То ?е дело о ?убави и убиству у коме се прича повест о два брата, калвинисте и католика. Брат калвинист, у ?убавном заносу поста?е спреман да промени веру, али после крваве Вартоломе?ске но?и поста?е убица сопственог брата.

Новеле

Поред мистификаци?а, драма и истори?ских романа, Мериме ?е писао и новеле. Почео ?е да их об?ав?у?е 1829. у часопису Париска реви?а. У ?има ?е до пуног изража?а дошао ?егов смисао за ?едноставност, за брзо и сигурно во?е?е рад?е до кулминаци?е, за концизност и лапидарност у изразу. Зато, пре свега, у истори?и француске к?ижевности Проспер Мериме заузима истакнуто место као ?едан од ?ених на?бо?их новелиста.

Рана фаза

• Заузе?е шанца (фр. L'Enlevement de la Redoute). Об?ав?ена ?е 1829. и прича о ?едно? епизоди из француско-пруског рата. Она сведочи о Меримеово? новелистичко? виртуозности, ?егово? мо?и да кроз дога?а?е, без коментара, поготову без икаквог осе?а?ног ангажова?а, импресивно дочара слику хероизма ратника и трагичних збива?а. Ве? у ово? новели Мериме напушта романтичарски ми?е, оста?у?и доследан класицистичком односу према форми и наговештава?у?и реализам.

• Матео Фалконе (фр. Mateo Falcone). Об?ав?ена ?е тако?е 1829. и спада ме?у ?егова на?бо?а остваре?а у овом роду. У ово? повести о изда?и и части, у ко?о? отац уби?а сопственог сина да би спрао ?агу са породичног имена, Мериме ?е достигао врхунац драмског интензитета. Та? интензитет ?е заснован на?ве?им делом на контрасту изме?у узбуд?ивости и трагичности дога?а?а и концизности и умерености излага?а.

• Етрурска ваза (фр. Le Vase etrusque). И овде ?е реч о ?убави и крви, али не плаховито? и необуздано? него префи?ено? и дискретно?. Главна личност ове приче ?е Сен-Клер, у чи?и ?е портрет писац уградио и неке аутобиографске црте.

Средиш?а фаза

• Душе из чистилишта (фр. Les Ames du Purgatoire). Новела ?е об?ав?ена 1834. и са ?ом Мериме започи?е да проширу?е оквир сво?их прича. То ?е у ствари ?егова верзи?а Дон Жуана, у ко?о? га много више занима?у сликовито и драматично него проблем греха и искуп?е?а, а приметни су и елементи фантастике и страве.

• Илска Венера (фр. La Venus d'Ille). Об?ав?ена ?е 1837. У ?о? фантастично и стравично прераста?у у натприродно. Реалистички декор ?едног места у Пирине?има, са описима свадбене свечаности, поста?е поприште правог чуда: син месног археолога-аматера поста?е на дан венча?а жртва ?убоморне бронзане Венере ко?у ?е ?егов отац откопао.

Зрела фаза (Коломба и Кармен)

Две на?бо?е и на?познати?е Меримеове новеле су Коломба (1840) и Кармен (1845). Поред за?едничке велике уметничке вредности, ове две новеле има?у доста додирних црта. Обе су обимом дуже, као кра?и романи. Тема и ?едне и друге су ?убав, част и крв, а главне личности су жене. Као непосредан подстица? за ?ихов настанак Меримеу су послужила ?егова путова?а по Медитерану (Корзика, Шпани?а и др.) и паж?иво посматра?е предела у ко?има под?еднако учеству?у уметник и научник.

По тематици и ликовима Коломба и Кармен су романтичарске новеле, али по обради обе су реалистичке. Чак и када говори о младо? Коломби, ко?а подсе?а на античку Електру у осветничком заносу или када нам дочарава лик несталне и завод?иве Кармен и трагичну ?убав Дон Хосеа, Мериме ?е неутрални посматрач, увек на дистанци.

Поред реалистичких тенденци?а, у делу се препозна?у и класицистички поступци, као што су шаблонско уво?е?е у рад?у, упознава?е са протагонистима рад?е и припрема?е кулминаци?е.

Позна фаза

• У ?едно? од послед?их написаних новела Мериме се опет вра?а романтичарско? склоности ка необичном и стравичном. То ?е новела Локис (1869). У ?о? се прича о литванском грофу, човеку-медведу, ко?и на дан венча?а, во?ен неодо?ивим нагоном, наноси смртни у?ед сво?о? жени. Све то помало подсе?а на илирског вампира из тада ве? давно написаних Гусала.

Види ?ош

• Кармен (опера)

Литература

• Француска к?ижевност, к?ига друга, у оквиру Едици?е стране к?ижевности, Издавачко предузе?е ?Нолит“, Београд, 1976.